Pravopisna pravila

Odričnica 'ne' piše se odvojeno od glagola u ličnom glagolskom obliku. Postoje četiri izuzetka gde se 'ne' piše zajedno sa glagolom.

Sve odrične zamenice i prilozi sa prefiksom 'ni-' pišu se kao jedna reč: niko, ništa, nijedan, nikakav, nigde, nikad, nikuda, nikako.

Za razliku od glagola (gde se 'ne' piše odvojeno), sa pridevima i prilozima 'ne' se piše zajedno kada gradi novu reč sa suprotnim značenjem. Ovo je jedno od najvažnijih i najčešće grešenih pravila.

Predlozi (u, na, sa, bez, do, iz, od, za, kroz, pod, nad, pred, među, pri) se uvek pišu odvojeno od reči koja sledi. Ne postoji izuzetak od ovog pravila za predloške konstrukcije.

Prilozi nastali srastanjem predloga i imenice/prideva pišu se kao jedna reč kada imaju novo, priloško značenje i ne mogu se rastaviti.

Rečce 'god', 'bilo' i 'ma' pišu se odvojeno od zamenica i priloga uz koje stoje. Ovo pravilo nema izuzetaka.

Prefiksi se pišu zajedno sa reči: polufinale, antivirusni, kontranapad. Crtica se koristi samo ispred vlastitih imena ili radi preglednosti.

Etnici (nazivi stanovnika) pišu se velikim slovom, dok se prisvojni pridevi izvedeni od geografskih imena i naziva naroda pišu malim slovom.

Prva reč u imenu ustanove, organizacije ili institucije piše se velikim slovom. Ostale reči pišu se malim slovom, osim ako su vlastite imenice. Ovo je jedno od najčešće pogrešno primenjivanih pravila.

Nadimci se pišu velikim slovom, titule malim (osim na početku rečenice). Zvanja i funkcije se pišu malim slovom osim u zvaničnim dokumentima.

Strane reči se u srpskom jeziku transkribuju — pišu se onako kako se izgovaraju, prilagođene srpskom pravopisnom sistemu. Ovo važi za reči koje su ušle u opštu upotrebu.

Strana lična imena se transkribuju (pišu kako se izgovaraju): Shakespeare → Šekspir, New York → Njujork. Izuzetak: imena sa latiničnim pismom mogu se zadržati u originalu u stručnim tekstovima.

Kada se nađu dva suglasnika različite zvučnosti jedan do drugog, prvi se jednači prema drugom. Zvučni prelazi u bezvučni ispred bezvučnog, i obrnuto.

Kada se u grupi od tri suglasnika nađu dva ista ili slična, jedan ispada. Najčešće se gube d i t: zadatak → zadaci, otac → oci, kutak → kuci. Ovo se primenjuje i u izgovoru i u pisanju.

Kada se u reči nađu jedan do drugog zvučni i bezvučni suglasnik, vrši se jednačenje — prvi se prilagođava drugom. U srpskom ovo se sprovodi i u pisanju kod tvorbenih morfema, ali NE u prefiksima (pred + staviti = predstava, ne pretstava).

Suglasnici s i z ispred š, ž, č, ć, dž, đ, lj, nj prelaze u š i ž. Ovo se primenjuje i u pisanju: rasčistiti → raščistiti, izčupati → iščupati.

Pred samoglasnicima e i i, suglasnici k, g, h prelaze u č, ž, š. Ovo se događa u vokativu jednine, množini imenica i nekim glagolskim oblicima.

Nepostojano 'a' je samoglasnik koji se pojavljuje u imenovanju oblika (nominativ) ali nestaje u ostalim padežima: momak → momka, pisac → pisca, projekat → projekta.

Redni brojevi napisani ciframa obeležavaju se tačkom iza broja. Nema crtice niti slovnog nastavka. Slovima se pišu kao jedna reč.

Zarez se stavlja ispred suprotnih veznika (ali, nego, već, međutim), ispred uzročnih i posledičnih veznika (jer, zato što), ali se NE stavlja ispred sastavnih veznika (i, ni, pa, te) niti ispred rastavnih (ili).

U zavisnosloženoj rečenici, zarez se stavlja kada zavisna rečenica dolazi ispred glavne. Kada glavna dolazi prva, zarez uglavnom nije potreban (osim kod uzročnih i suprotnih rečenica).

Apozicija (naknadno objašnjenje imenice) i vokativ (obraćanje) uvek se odvajaju zarezom. Ovo je obavezno pravilo koje se često krši u neformalnom pisanju.

U srpskom se koriste navodnici „ “ (donji + gornji). Navode se za direktan govor, nazive, citate i ironiju. Navodnik na kraju rečenice dolazi posle tačke ako je ceo citat rečenica.

Crtica (-) se koristi u polusloženicama i za spajanje (spomen-ploča, 100-godišnji). Crta (—) se koristi za razdvajanje (umesto zareza/zagrade), za misaonu pauzu i u dijalozima.

Polusloženice su složenice čiji delovi čuvaju samostalnost i pišu se sa crticom. Crtica se koristi kada su dva dela ravnopravna ili kada je prvi deo strana reč/skraćenica.

Skraćenice se dele na: 1) opšte (dr, prof, itd, npr) — pišu se sa tačkom, 2) akronimi (NATO, UNESCO, SANU) — bez tačke, velikim slovima, 3) složene (s.o. = suvlasnik objekta). Tačka je obavezna kod opštih skraćenica.

Rekcija glagola određuje koji padež imenica mora da stoji uz određeni glagol. Ovo je jedan od najsloženijih delova srpske gramatike i izvor čestih grešaka.

'Šta' se koristi u direktnim pitanjima ('Šta radiš?'). 'Što' se koristi u zavisnim rečenicama ('Drago mi je što si došao.') i uzročnom značenju ('Zato što kasni.'). Mešanje ova dva oblika je česta greška.

Srpski glagoli imaju vid: svršeni (jednom, završeno) i nesvršeni (ponavljano, u toku). Isti glagol često ima oba oblika sa različitim značenjem.

Srpski standard ima dva izgovora: ekavski (belo, mleko, dete) i ijekavski (bijelo, mlijeko, dijete). Ekavica je dominantna u Srbiji, ijekavica u Bosni, Crnoj Gori i Hrvatskoj.